Ruski vlak na relaciji Čebljansk - Kazanj - Nižnji - Jaroslav - Sankt Peterburg je sve ono što očekujete od ruskog vlaka na relaciji Čebljansk - Kazanj - Nižnji - Jaroslav - Sankt Peterburg. Bajagina pjesma. U vlaku postoje tri klase, sve tri sa spavaćim kolima, što je razumljivo jer put kompletnom linijom traje preko 50 sati. Mi smo se ukrcali u Nižnjem i putovali 23 sata.

Prva klasa je kupe s dva ležaja, druga klasa (ova naša) ima četiri ležaja, treća klasa je open space vagon s natrpanim ležajevima u nivoima.

Kako je krajolik beskonačno jednoličan, a mobilni internet nakratko nadođe svakih sat-dva kada vlak prolazi kroz nešto naseljeno, jedino što se može raditi u vlaku je čitati ruske klasike ili visiti u vagonu restoranu. Mi smo se odlučili za vagon restoran. I nismo pogriješili.

Vagon restoran je nešto nadrealno, kraljevstvo kojim vlada Nadglednica vagona restorana, gospođa koji igra pasijans na svom laptopu. Na vagonu piše da je zabranjeno konzumiranje pića ili hrane koja nije kupljena u restoranu. Kad vlak stane svi donose izvana, piju i jedu. Shvatiš tada da natpis-zabrana nema veze s restoranom nego s moći. Nadglednica je ta koja može zabraniti ili dozvoliti, iskazati naklonost ili kaznu, pokazati suverenitet u svom kraljevstvu.

U vagonu restoranu ima meni, knjiga debela, unutra sva čuda gastronomije koja postoje, stejkovi, kobasice, deset vrsta riba... To je na papiru, a u stvarnosti ima samo sendvič s parizerom, debelo rezanim, takozvani čizburger. I to ima samo kad gospođa Nadglednik kaže da ima, tako da malo ima čiza, malo nema čiza pa ona opet ima čiza, kako se vedri i naoblačuje.

Neki jadni Argentinci su naručivali svaki po dva-tri čiza kad su uhvatili gospođu da je bolje volje, jer ne znaš što nosi budućnost.

Naš Nenad se malo snebivao nad parizerom pa je pokušao naručiti čiz bez parizera, hrabro je pitao ima li nešto drugo osim parizera. Naravno popio je izravni crveni karton, gospođa je samo odmahnula rukom, no čiz for you. Ostao je gladan, čiza kušao nije.

Jedino što razbija monotoniju krajolika u ta 23 sata je nekoliko većih stanica kada vlak stane na 45 minuta. Tada se može izaći iz vlaka, obići stanicu, građevinu pomalo hladnu izvana, ali grandioznu iznutra, kao ruska duša, baciti pogled na grad iza stanice, kupiti neku deliciju na štandovima te riskirati konzumaciju iste.

Riskirati zdravlje, ali i riskirati bijes Nadglednice jer u vagonu restoranu konzumirate ono što ste nabavili vani.

U zadnjem, teško dočekanom dvadeset i trećem satu putovanja, jer ruski vlak brzo vozi, ali sporo napreduje, kada se već opustite i pomislite da je sve gotovo, ide prozivka i razduživanje posteljine koju ste na početku zadužili.

Bilo je u jednom trenutku gusto jer nisam mogao pronaći ručnik koji sam zadužio, ali sve se dobro završilo, pronašao sam ručnik.

Srećom, uskoro stižemo na pravu hranu...